Mu­ški hor „Idi­me­lon“ iz So­lu­na pred­sta­vio se vi­zan­tij­skim du­hov­nim na­pje­vi­ma u ko­tor­skom Cen­tru za kul­tu­ru „Ni­ko­la Đur­ko­vić“, za­jed­no sa žen­skim ho­rom i in­stru­men­tal­nim an­sam­blom ko­ji dje­lu­je u okvi­ru Udru­že­nja lju­bi­te­lja Ma­le Azi­je iz So­lu­na. Sa ra­do­šću i lju­ba­vlju ko­ja se mo­gla vi­dje­ti na nji­ho­vim li­ci­ma, oni su pre­ni­je­li pu­bli­ci svo­ju mu­zič­ku tra­di­ci­ju, zna­ča­jan bi­ljeg grč­kog kul­tur­nog iden­ti­te­ta, o če­mu go­vo­ri i sam na­ziv „Idi­me­lon“, ko­ji na grč­kom zna­či „slat­ka mu­zi­ka“. Pu­bli­ka je sa odu­še­vlje­njem pra­ti­la na­stup oko 60 uče­sni­ka, ko­ji su pod upra­vom di­ri­gen­ta Jo­a­ni­sa Ca­mi­sa, pje­smom, mu­zi­kom i ple­som is­pu­ni­li bi­nu, a at­mos­fe­ru za­či­ni­li li­je­pim ras­po­lo­že­njem. Po­red du­hov­nih pje­sa­ma, ču­le su se pje­sme o lju­ba­vi, pri­ro­di i ljud­skim od­no­si­ma, vi­dje­le igre iz Tra­ki­je, Ma­ke­do­ni­je, Azi­je, Ka­pa­do­ki­je, Is­tan­bu­la.
U pu­bli­ci je bi­lo i do­sta Gr­ka ko­ji ži­ve u Cr­noj Go­ri, kao i onih ko­ji od So­lu­na pra­te ovaj ve­li­ki an­sambl. S ob­zi­rom na to da u Grč­koj po­štu­ju no­vi ka­len­dar, pra­znik Sv. Đor­đa sla­vi­li su pro­šle sed­mi­ce, te su na po­ziv pa­tri­jar­ha na­stu­pi­li na li­tur­gi­ji u Cr­kvi Sv. Đor­đa u Ve­ne­ci­ji, oda­kle su do­šli pra­vo u Ko­tor.
Di­ri­gent Jo­a­nis Ca­mis je za „Dan“ ka­zao da je ovo za njih bi­la je­din­stve­na pri­li­ka da pr­vi put do­đu u Cr­nu Go­ru, da su sa po­seb­nom ra­do­šću kroz svo­ju tra­di­ci­o­nal­nu pje­smu i igru pre­ni­je­li pu­bli­ci ka­ko se osje­ća­ju kao Gr­ci/Gr­ki­nje. A ka­da se pred­sta­vlja­ju pr­vi put, ula­žu sve na­po­re da pu­bli­ci pre­ne­su ono naj­bo­lje što grč­ka tra­di­ci­ja ima, ka­ko bi na na­bo­lji mo­gu­ći na­čin lju­di do­ži­vje­li tu me­lo­di­ju, obi­ča­je, ple­so­ve, igre... Vo­di­ti ve­li­ki an­sambl je za­do­volj­stvo, ali je to vr­lo za­htje­van po­sao, is­ti­če di­ri­gent.
– Ni­je la­ko ko­or­di­ni­ra­ti ovom gru­pom, ni­je tu sa­mo ri­ječ o bro­ju uče­sni­ka, jer sam ra­dio i sa mno­go ve­ćim an­sam­bli­ma, ali je na­por­no bi­lo pri­je sve­ga za­to što su svi uče­sni­ci na­stu­pa­li bez od­mo­ra na­kon na­por­nog i du­gog pu­ta iz Ita­li­je, Ve­ne­ci­je. Mi smo sve to za­ne­ma­ri­li u že­lji da se po­ka­že­mo u naj­bo­ljem svje­tlu, po­red sveg umo­ra i po­te­ško­ća. Ovo ra­di­mo iz lju­ba­vi i me­ra­ka pre­ma mu­zi­ci i tra­di­ci­ji. Iz­u­zet­no sam sre­ćan zbog ove sa­rad­nje i oče­ku­jem da će bi­ti još pri­li­ke da do­đe­mo u go­ste kod vas, re­kao je Ca­mis.
Ca­mis je za­jed­no sa Te­o­do­ro­som Sir­pi­som osno­vao hor ba­zi­ran na vi­zan­tij­skim na­pje­vi­ma, a za­tim 2002. go­di­ne i ci­je­lo dru­štvo uklju­ču­ju­ći i fol­klor­nu gru­pu. Na­stu­pa­li su u Ita­li­ji, Ru­si­ji, Bje­lo­ru­si­ji, Mek­si­ku, Egip­tu, Ki­pru, Špa­ni­ji, Li­ba­nu, Ca­ri­gra­du, pje­va­li za­jed­no sa pa­tri­jar­hom u Pa­tri­jar­ši­ji u Is­tan­bu­lu (Kon­stan­ti­no­po­lju) i u Ma­na­sti­ru Sve­te Ka­ta­ri­ne na Si­na­ju.
– Mi po­je­mo u cr­kva­ma i sve­tim hra­mo­vi­ma, ali isto ta­ko na­stu­pa­mo na kon­cer­ti­ma kao što je ovaj. Vi­zan­tij­ska mu­zi­ka po­ti­če od sta­ro­grč­ke mu­zi­ke, jed­na je od naj­sta­ri­jih kad je ri­ječ o drev­nim me­lo­di­ja­ma. To je mo­no­fo­na mu­zi­ka, gdje do iz­ra­ža­ja do­la­zi ljud­ski glas i bla­ga me­lo­di­ja. Mi nje­gu­je­mo ovaj sta­ri vo­kal­ni stil et­nik-mu­zi­ke ka­rak­te­ri­sti­čan za Grč­ku, ko­ji i že­li­mo da pre­ne­se­mo mla­dim na­ra­šta­ji­ma, jer je ovo dio nji­ho­ve tra­di­ci­je. Iz vi­zan­tij­ske mu­zi­ke po­ti­če i mu­zi­ka ko­ju je pje­vao žen­ski hor u prat­nji in­stru­men­tal­nog sa­sta­va, kao i tra­di­ci­o­nal­ne igre ko­je je igra­la žen­ska gru­pa, ob­ja­snio nam je Sir­pis. U ve­li­koj vo­kal­noj žen­skoj gru­pi, ko­ja je osno­va­na 2000. go­di­ne ima 40 čla­ni­ca, a Udru­že­nje lju­bi­te­lja Ma­le Azi­je po­sto­ji od 1998. go­di­ne.
– Ra­du­je­mo se što smo na­stu­pi­li pred cr­no­gor­skom pu­bli­kom, pri­je sve­ga smo iz­ne­na­đe­ni lje­po­ta­ma va­še ze­mlje i vo­lje­li bi­smo da do­đe­mo dru­gom pri­li­kom i da uži­va­mo u nji­ma, jer sad ni­smo ima­li vre­me­na zbog umo­ra i pri­pre­ma za kon­cert, a po­sli­je na­stu­pa od­mah se vra­ća­mo za So­lun, ka­za­la nam je Ati­na Gu­li­a­mi, pred­stav­ni­ca Udru­že­nja lju­bi­te­lja Ma­le Azi­je. Osno­va­no je sa ci­ljem da oču­va tra­di­ci­ju i pre­ne­se je na mla­đe na­ra­šta­je, s ob­zi­rom na to da su nji­ho­vi pre­ci do­šli u So­lun iz Ma­le Azi­je, ko­ja je ne­ka­da bi­la Grč­ka. Svi su ama­te­ri, en­tu­zi­ja­sti i na­stu­pa­ju za­to što to vo­le. U so­lo di­o­no­ca­ma za­bli­sta­li su Pas­ha­lis Pas­ha­li­dis i Te­o­do­ros Sir­pis, dok su ple­snu gru­pu na tra­di­ci­o­nal­nim in­stru­men­ti­ma pra­ti­li Ge­or­gi­os Ja­nu­ca­li­dis, tim­pa­ni, Ja­nis Ku­su­la­kis, vi­o­li­na, Pa­na­jo­tis Eli­ni­dis, kla­ri­net i Ha­ris Por­fi­ri­dis, la­u­ta.
Kon­cert je bio div­na pri­li­ka da čla­no­vi i čla­ni­ce Ho­ra Srp­skog pje­vač­kog dru­štva „Je­din­stvo“ Ko­tor iz pr­ve ru­ke ču­ju iz­vor­ni vi­zan­tij­ski stil po­ja­nja, ka­ko bi ga pri­mi­je­ni­li u svom re­per­to­a­ru, ali i da po­dr­že „na­šu pra­vo­slav­nu bra­ću iz So­lu­na“, gra­da u ko­me su pri­je ne­ko­li­ko go­di­na go­sto­va­li. Grč­ke umjet­ni­ke je u ime do­ma­ći­na po­zdra­vio Mi­loš Dže­ver­da­no­vić, di­rek­tor Kul­tur­nog cen­tra, ko­ji je sa go­sti­ma raz­mi­je­nio pri­god­ne po­klo­ne. Od ve­li­ke po­mo­ći u raz­go­vo­ru sa Gr­ci­ma bi­la nam je Jor­dan­ka Mr­šu­lja iz Na­lje­ži­ća, Gr­balj, ko­ja je stu­di­ra­la grč­ki je­zik i knji­žev­nost u So­lu­nu.
M.D.Po­po­vić


Ison odr­ža­va kon­ti­nu­i­tet

– Vi­zan­tij­sko po­ja­nje je spe­ci­fič­no za sta­ru cr­kvu, op­šta ka­rak­te­ri­sti­ka je da glav­na me­lo­di­ja pra­će­na jed­nim du­gač­kim, iz­dr­ža­nim, le­že­ćim to­nom – „iso­nom“, ko­ji se s vre­me­na na vri­je­me mi­je­nja u za­vi­sno­sti od kre­ta­nja me­lo­di­je. Hor SPD „Je­din­stvo“ u svom re­per­to­a­ru ima ta­kav tip kom­po­zi­ci­ja i vi­zan­tij­skih na­pje­va kao i na­pje­va ko­ji su po­sli­je na­sta­li u bu­gar­skoj, ru­skoj i srp­skoj cr­kvi. U grč­kim cr­kva­ma ovo po­ja­nje je i da­nas za­dr­ža­no, dok je u slo­ven­skim pra­vo­slav­nim cr­kva­ma Ru­mu­ni­je, Bu­gar­ske, Sr­bi­je i Ru­si­je, za­ži­vje­lo vi­še­gla­sno hor­sko pje­va­nje, ob­ja­snio nam je Mi­haj­lo La­za­re­vić, di­ri­gent „Je­din­stva“, ko­ji je do­bio po­ziv od di­ri­gen­ta Jo­a­ni­sa Ca­mi­sa da bu­du nji­ho­vi go­sti i odr­že kon­cert u So­lu­nu.


Sa­o­sje­ća­nje i bli­skost „kom­ši­ja“

Am­ba­sa­dor Grč­ke So­ti­ri­os Ata­na­siu je za „Dan“ re­kao da su na­rod­ne no­šnje i zvu­ci Bli­skog is­to­ka, ko­je je pu­bli­ka vi­dje­la i ču­la, ve­o­ma slič­ni, te da ovo ve­če po­ka­zu­je sa­o­sje­ća­nje i bli­skost bal­kan­skih na­ro­da.
– Ni­je slu­čaj­no to što smo kom­ši­je, gra­ni­ce ne mo­gu da po­di­je­le osje­ća­nja bli­sko­sti, ni­ti zvu­ke i kul­tu­ru. Oču­va­nje kul­tur­nog iden­ti­te­ta je pred­u­slov da bi­smo pre­ži­vje­li. Ne mo­že­mo svi bi­ti isti i ni­smo svi isti, jer se tra­di­ci­ja ve­zu­je i za ide­je ko­je po­sto­je u jed­nom na­ro­du i za vri­jed­no­sti do ko­jih taj na­rod dr­ži. Sva­ki na­rod mo­ra da sa­ču­va svoj kul­tur­ni iden­ti­tet, a da isto­vre­me­no bu­de dio jed­ne ši­re za­jed­ni­ce, re­kao je Ata­na­siu.